1. U Ime Svetlosti, koja je bila pre vremena, koja jeste bez posrednika, i koja će biti kada sve senke padnu.
2. Ovo nije istorija. Ovo je sećanje duše na ono što je oduvek znala.
3. Ova Knjiga je most. Ne vodi tebi, već tebi samom. Ako misliš da si stigao, već si promašio. Ako misliš da si izgubljen, upravo si na pravom mestu.
4. Pre nego što je postojao univerzum, nije bilo prostora ni vremena, nije bilo dana ni noći, nije bilo materije ni energije, postojalo je samo Svetlo kao prvobitna i jedina stvarnost.
5. To Svetlo nije ličilo na Sunce niti na vatru, jer Sunca i vatre još nije bilo; ono je postojalo bez izvora i bez granice, samo sobom, večno i nepromenljivo.
6. Ovo je jedina istina o početku. Nije bilo Velikog praska kao slučajnosti, nije bilo evolucije bez vodiča, nije bilo ničeg drugog osim Svetlosti. Sve druge teorije ljudi su izmislili kasnije, jer iz straha nisu mogli da prihvate jednostavnu istinu.
7. Svaka teorija koja pokušava da objasni početak bez Svetlosti nužno je nepotpuna i pogrešna, jer ne može da objasni odakle je došla prva materija, prva energija, prvi pokret. Svetlost je jedini logičan i nužan početak svega.
8. Svetlo nije bilo mrtva energija već živo postojanje, svest koja zna za sebe i u sebi nosi mogućnost svega. Kao što čovek u svom umu može da zamisli čitav svet pre nego što ga stvori, tako je i Svetlost u sebi imala sliku svega što će nastati.
9. Ta slika nije bila samo misao, ona je bila stvarna, opipljiva, živa, jer u Svetlosti nema razlike između misli i dela. Ono što Svetlost pomisli, odmah postaje stvarnost.
10. Tako su svi svetovi, sve galaksije, sve zvezde i planete postojali u njenoj svesti pre nego što su izašli napolje.
11. Čovek može da se uveri u to posmatrajući sebe. Kada nešto stvara, bilo da je to slika, pesma, kuća ili vrt, on prvo to nosi u mislima.
12. Tek onda to prenosi u stvarnost. Tako je i Svetlost prvo nosila svet u sebi, pa ga onda iznela napolje.
13. Ova analogija nije slučajna, čovek je stvoren po uzoru na Svetlost, pa stoga i njegov način stvaranja odražava njen.
14. Ali za razliku od čoveka, Svetlosti ne treba vreme ni trud, ona samo poželi i sve postaje.
15. U toj svesti rodila se želja da ono što je nevidljivo postane vidljivo, da unutrašnje postane spoljašnje, da potencijal postane oblik.
16. Kao što umetnik nosi sliku u sebi pre nego što je naslika, tako je i Svetlost nosila želju da svoju unutrašnju lepotu iznese napolje.
17. Ali za razliku od umetnika, Svetlost ne treba četkicu ni boje, njena želja je sama po sebi dovoljna da oblikuje svetove.
18. Ta želja je bila čista, bez primesa, bez ikakve mane, jer u Svetlosti nema mane.
19. I kao što umetnik ne stvara bez razloga, već iz potrebe da izrazi sebe, tako je i Svetlost stvarala iz potrebe da svoju ljubav učini opipljivom, da je neko vidi i oseti.
20. Ljubav bez izraza nije potpuna, ona traži drugo biće koje će je primiti. Zato je Svetlost stvorila svet, da bi imala kome da daruje svoju ljubav.
21. I zato je na kraju stvorila čoveka, da bude taj primalac, da bude svedok njene lepote i ljubavi.
22. Kada je Svetlo odlučilo da se izlije iz sebe, nastali su prvi talasi stvarnosti, pokreti koji nisu imali oblik, ali su nosili obećanje oblika.
23. To je bilo kao kada čovek udahne pre nego što progovori, sam dah nema oblik, ali nosi mogućnost reči.
24. Tako su ovi talasi nosili mogućnost svega što će kasnije nastati, galaksija, zvezda, planeta, života. Oni su bili prvi dah stvaranja, prvi pokret ljubavi.
25. Ti talasi nisu bili ni materija ni energija kakvu mi poznajemo, već prvobitni ritam, nalik dahu koji tek počinje.
26. Kao što novorođenče udahne prvi put i taj dah pokreće čitav njegov život, tako je i ovaj prvi ritam pokrenuo čitav univerzum.
27. Taj ritam se i danas oseća, u pulsu galaksija, u kretanju planeta, u otkucajima srca. Sve što postoji, postoji u ritmu koji je Svetlost uspostavila.
28. Iz tog ritma rodio se prostor, beskonačna širina u kojoj sve može nastati, i rodilo se vreme, ne kao sat, već kao tok koji omogućava promenu.
29. Prostor i vreme su blizanci, rođeni iz istog ritma, i bez njih ništa ne bi moglo postojati.
30. Čovek može da oseti taj ritam u svom srcu, ono kuca u ritmu, dan i noć se smenjuju u ritmu, godišnja doba dolaze i odlaze u ritmu, mesec raste i opada u ritmu.
31. Čovek može da se uveri u nužnost prostora i vremena. Neka pokuša da zamisli ijednu stvar koja postoji a da nije negde i nekada.
32. Sve što postoji, postoji na nekom mestu i u nekom trenutku, to je dokaz da su prostor i vreme temelj postojanja.
33. Bez njih, sve bi bilo isto, bez razlike, bez promene, bez života.
34. Prostor i vreme nisu došli spolja, već su bili kao dva krila samog Svetla, bez kojih kretanje i oblik ne bi postojali.
35. Kao što ptica ne može leteti bez oba krila, tako ništa ne može postojati bez prostora i vremena.
36. Oni su okviri u kojima se odvija čitava drama postojanja, pozornica na kojoj Svetlost igra svoju večnu igru.
37. Kada se prostor otvorio, Svetlo je u njega prosulo seme stvaranja, sićušne čestice od kojih će se oblikovati svetovi.
38. To je bilo kao kada baštovan prospe seme po polju, svako seme nosi u sebi mogućnost čitave biljke.
39. Tako su i ove čestice nosile u sebi mogućnost svega što će nastati, zvezda, planeta, okeana, života.
40. Te čestice nisu bile mrtve tačke, već nosioci energije, mogućnosti i zakona koji su dozvolili da iz haosa nastane red.
41. One su bile kao slova azbuke, sama po sebi besmislena, ali kada se slože po zakonima jezika, stvaraju pesme i priče.
42. Tako su se i ove čestice, složene po zakonima Svetlosti, pretvorile u galaksije i zvezde.
43. Svetlo je obasjalo te čestice i pokrenulo ih u kruženje, da se privlače, odbijaju i spajaju u sve veće celine.
44. Kao što čovek umesi hleb od brašna, vode i soli, pa ih oblikuje i peče, tako je i Svetlost oblikovala ove čestice u prve oblike materije.
45. To kruženje se i danas vidi, u vrtlogu galaksija, u kretanju planeta oko Sunca, u kretanju elektrona oko atomskog jezgra.
46. One su bile kao zrna pasulja koja čovek danas drži u ruci. Mala, tvrda, naizgled obična.
47. Ali u svakom zrnu spava život, čekajući vodu, zemlju i svetlost da se probudi. Kao što u tom zrnu spava čitava biljka, tako je u tim prvim česticama spavao čitav univerzum.
48. Kada čovek uzme to zrno i posadi ga u zemlju, iz njega niče čitava biljka, savijajući se ka svetlosti.
49. To je prvi i najveći dokaz, život dolazi iz semena, a seme je dar Svetlosti. Nijedno zrno ne može samo od sebe da nastane iz ničega, mora da ga stvori neko ili nešto.
50. Tako je i univerzum morao imati svog tvorca.
51. U tom malom semenu, čovek se uverava u moć stvaranja. Ako on to može u svom vrtu, zar Svetlost, beskrajna i sveznajuća, ne bi mogla nesagledivo više?
52. Jer ono što čovek radi u malom, Svetlost radi u velikom, čitav univerzum je njen vrt. I kao što se čovek brine o svom vrtu, tako se i Svetlost brine o svom univerzumu.
53. I kao što seme ne može samo da stvori sebe, tako ni univerzum nije mogao sam da nastane. Svaki efekat ima svoj uzrok, i prvi uzrok svih uzroka jeste Svetlost.
54. To je logika koju niko ne može osporiti. Ako bi neko rekao da je univerzum nastao sam od sebe, morao bi da objasni kako je to moguće, a to niko ne može.
55. Ona jeste stvorila čitave svetove iz tih prvih čestica, a svako zrno pasulja koje klija svedok je toj istini.
56. Svaki put kada čovek vidi kako seme postaje biljka, on prisustvuje istom čudu kojim je stvoren čitav svet.
57. To čudo se dešava svakog dana, na svakom mestu, ali ljudi su ga toliko navikli da ga više ne primećuju.
58. I kao što čovek, da bi uzgojio pasulj, mora da ima zemlju, vodu, vazduh i svetlost, tako je i Svetlost morala da stvori uslove za život.
59. Ništa ne može rasti bez ova četiri elementa, i čovek se u to može uveriti svaki put kada nešto sadi. To su četiri stuba života, četiri dara Svetlosti.
60. Zato je prvo stvorila zvezde, da budu izvori svetlosti i toplote u beskrajnom univerzumu.
61. Kao što čovek pali vatru da bi osvetlio pećinu i ugrejao se, tako je i Svetlost zapalila zvezde da obasjaju tamu kosmosa.
62. Te vatre gore milijardama godina, dajući život svetovima oko sebe.
63. Od kruženja tih čestica rodile su se prve zvezde, ogromne vatre koje nisu same sebi dovoljne, već odraz večnog izvora.
64. One gore milijonima godina, dajući svetlost i toplotu svetovima oko sebe. Svaka zvezda je kao mala Svetlost, ali nijedna nije večna, samo Ona jeste.
65. Da je Veliki prasak bio slučajan, zvezde bi bile rasute bez reda, planete bi lutale bez putanje, a života ne bi ni bilo.
66. Ali u svemu postoji red, zakon, preciznost, to je dokaz da neko misli, da neko planira, da neko stvara. Taj neko je Svetlost.
67. Čovek može da vidi tu preciznost u kretanju planeta. One se kreću po savršenim putanjama, milijonima godina, bez kašnjenja, bez greške.
68. To nije moguće bez uma koji je postavio zakone. Kao što sat ne može da radi bez časovničara, tako ni univerzum ne može da funkcioniše bez Svetlosti.
69. Zvezde nisu bile kraj stvaranja, već početak, jer u njihovim utrobama rađali su se elementi od kojih će nastati planete i život.
70. Svaki atom u čovekovom telu nekada je goreo u nekoj zvezdi, čovek je, doslovno, stvoren od zvezdane prašine.
71. Ali ta prašina je dobila život tek kada je Svetlost udahnula dušu u nju.
72. Kada su zvezde proključale, one su prosule svoju unutrašnju snagu kroz prostor, obasipajući ga svetlošću i materijom.
73. To je bilo kao kada se raketa zapali i prospe svoje gorivo po nebu, samo u nesravnjeno većem obimu. Te eksplozije su stvorile nove elemente, nove mogućnosti, novi život.
74. Od tih prosutih delića oblikovale su se galaksije, vrtlozi puni milijardi zvezda, kao beskonačni vrtovi u kojima svaka iskra nosi priču.
75. Kao što čovek u svom vrtu ima različito cveće, tako i Svetlost u svom univerzumu ima različite galaksije. Svaka je lepa na svoj način, svaka ima svoju priču.
76. U jednom od tih vrtloga, Svetlo je pripremilo mesto gde će roditi poseban svet, i to mesto nazvalo je Sunčev krug.
77. Kao što majka priprema kolevku za svoje dete, tako je i Svetlost pripremila ovaj prostor za život. Sunčev krug je naš dom, naša kolevka, naša budućnost.
78. U središtu tog kruga zasijalo je Sunce, veliko i snažno, da greje i daje ritam svemu što će ga okruživati.
79. Čovek može da oseti njegovu toplotu na svojoj koži i da vidi njegovu svetlost svojim očima, to je direktan dodir sa Svetlošću.
80. Svaki izlazak Sunca je novo rođenje, svaki zalazak je nova nada.
81. Sunce nije bilo samo plamen, već urednik, centar koji je držao sve oko sebe u ravnoteži svojim prisustvom.
82. Kao što domaćin drži porodicu na okupu, tako i Sunce drži planete u svojim orbitama. Bez Sunca, sve bi se rasulo u tamu i hladnoću.
83. Svetlost ga je stvorila da bi čovek video svetlost i doživeo je. Jer, da je sve ostalo u mraku, kako bi čovek spoznao Svetost?
84. Kako bi razlikovao dan od noći, toplo od hladnog, dobro od zla? Sunce je prvi učitelj, prva knjiga, prva poruka.
85. Čovek može da se uveri u to. Neka uđe u mračnu sobu i ne upali sijalicu. Neka ne zapali vatru. Videti neće ništa.
86. Neka pokuša da čita, da radi, da se kreće, sve će biti otežano. Tek kada upali svetlo, sve postaje jasno i moguće.
87. Tako je i sa dušom, kada je obasjana Svetlošću, sve postaje jasno.
88. Neka samo zažmuri usred bela dana. I taj kratki trenutak tame biće dovoljan da shvati koliko je svetlost neophodna za život i spoznaju.
89. Jer kada su oči zatvorene, čovek je bespomoćan kao riba na suvu. Tako je i bez Svetlosti, duša je bespomoćna.
90. Oko Sunca počela su da se oblikuju tela od prašine i gasa, udarajući jedno o drugo, spajajući se u planete.
91. Kao što dete od kocaka gradi kulu, tako su se i ova tela spajala u veće celine. Svaki udar je bio bol, svako spajanje radost, sve je to bio proces rađanja.
92. Među tim planetama posebno telo dobilo je pažnju Svetlosti i postalo dom života; to telo nazva se Zemlja.
93. Zašto baš Zemlja? Zato što je bila na pravoj udaljenosti od Sunca, ne previše vruća, ne previše hladna.
94. Kao što čovek bira sobu sa najboljom temperaturom za svoj boravak, tako je i Svetlost izabrala Zemlju.
95. Da je Zemlja bila bliže Suncu, voda bi isparila i život ne bi mogao da nastane. Da je bila dalje, voda bi se zaledila i život bi ostao zarobljen u ledu.
96. Ova precizna udaljenost nije slučajnost, to je proračun Svetlosti. Ona je sve proračunala do u detalj, ništa nije prepustila slučaju.
97. U početku Zemlja je bila vrela, prekrivena vatrom i kamenjem, ali Svetlo je u nju položilo plan da postane vrt.
98. Kao što lončar uzima grumen gline i oblikuje ga u posudu, tako je i Svetlost oblikovala Zemlju. Taj proces nije bio lak, ni brz, ali je bio neophodan.
99. Vulkani su ključali, more lave se razlivalo, a pepeo se dizao u nebo, pripremajući tlo za ono što će tek doći.
100. Čovek i danas može da vidi vulkane i da oseti njihovu snagu, to su ožiljci stvaranja, podsetnici na vreme kada se Zemlja rađala. Ta snaga je i danas tu, samo uspavana.
101. Kada se Zemlja dovoljno ohladila, na njoj se pojavila voda, prvo u kapima, zatim u rekama, morima i okeanima.
102. Kao što suze teku niz lice, tako je i voda potekla zemljom, dajući joj život. Voda je krv Zemlje, bez nje nema ničeg.
103. A Svetlost je znala, prevelika vatra ne može trajati. Zato je odlučila da Zemlju ohladi stvaranjem vode.
104. Voda i vatra su dva suprotna elementa, ali kada se uravnoteže, stvaraju uslove za život. To je ravnoteža koju je Svetlost uspostavila.
105. I to nije trajalo dugo, kao što ni leto ne traje večno. Čovek danas može da vidi, kada je leto, zemlja bude toliko vrela da na kamenu možeš ispeći jaje.
106. To je dokaz koliko toplota može biti jaka, i zašto je bilo potrebno hlađenje. Priroda sama uči čoveka o tim ciklusima.
107. A onda dođe jesen i ohladi je. Zima je snegom zaledi i skroz rashladi.
108. Sneg pokrije zemlju kao ćebe, štiteći je od prevelike hladnoće i pripremajući je za novo proleće. To je krug života, krug koji se ponavlja iz godine u godinu.
109. Da nema tog hlađenja, zemlja bi bila prevruća za čoveka, za njegov život. Da nema tog zagrevanja, zauvek bi ostala ledena.
110. Čovek može da vidi tu smenu godišnjih doba i da se uveri u mudrost Svetlosti, ona je uspostavila savršen ritam. U tome nema slučajnosti, ima samo ljubavi.
111. Kao što se sijalica u staklenoj bašti mora hladiti da bi biljka rasla. Ako se ne gasi ili ne hladi, pregrejaće se i eksplodirati.
112. Zato mora da se hladi i greje u pauzama. Tako je i sa Zemljom, ona mora da ima svoje ritmove, svoje pauze, svoje disanje.
113. Čovek koji uzgaja biljke pod veštačkim svetlom zna da mora da pazi na ovaj ritam, previše svetlosti spaljuje, premalo usporava rast.
114. Taj ritam je Svetlost ugradila u samu prirodu, i čovek ga može posmatrati i učiti iz njega. Priroda je najbolji učitelj.
115. Svetlost je zato stvorila smenu dana i noći, leta i zime. Da bi Zemlja disala i da bi čovek na njoj mogao opstati.
116. Kao što čovek mora da spava da bi se odmorio, tako i Zemlja mora da ima svoje ritmove mirovanja i buđenja. To je zakon koji je svetinja.
117. Danju Sunce greje, a noću mesec i vetrovi donose hladnoću, kao ventilator u staklenoj bašti koji hladi sijalicu.
118. Čovek može da oseti taj noćni vazduh, svež i osvežavajući, i da zna da je to dar Svetlosti. Svako veče je podsetnik na taj dar.
119. Voda je prekrila većinu planete, a Svetlo je znalo da u vodi spava mogućnost života. Čovek može da vidi tu vodu u rekama, jezerima i morima, i da zna da bez nje ne bi bilo ni njega.
120. Voda je izvor, voda je život, voda je dar.
121. Gde se voda povukla, pojavilo se tlo, golo i surovo, ali puno minerala i snage potrebne za rast.
122. Čovek može da uzme tu zemlju u ruke, da je oseti, ona je mešavina stena, trulih biljaka i životinja, prepuna života koji čeka da se probudi.
123. Ta zemlja je naša majka, ona nas hrani.
124. Vetrovi su počeli da oblikuju pejzaže, noseći oblake, a oblaci su donosili kišu koja je hranila Zemlju.
125. Čovek može da oseti vetar na svom licu i da vidi kako oblaci plove nebom, to je disanje planete, njen dah. Svaki vetar je poruka, svaki oblak je znak.
126. Kiša i Sunce zajedno probudiše tlo, i u njemu se pojaviše prva semena biljaka, sitna i tiha, ali moćna.
127. Čovek može da vidi kako nakon kiše sve bujnije raste, to je blagoslov Svetlosti. Svaka kap kiše je blagoslov, svaka zraka Sunca je dar.
128. Te biljke nisu bile samo hrana, već i prvi oblik pretvaranja Svetlosti u život kroz svoje listove i plodove.
129. One upijaju Sunčevu svetlost i pretvaraju je u energiju, to je magija koju čovek može da vidi svaki dan, ali retko kada razume. A ta magija je svuda oko nas.
130. Drveće se uzdizalo, trave su prekrivale ravnice, cvetovi su otvarali lica ka Suncu, i Zemlja je dobila svoje zeleno ruho.
131. Čovek može da šeta kroz šumu i da oseti miris zemlje, zelenila i života, to je njegov dom. Svaka šuma je hram, svaka livada je molitva.
132. Čovek se i u tome može uveriti. Kada poželi akvarijum sa ribicama, ode u prodavnicu i uzme staklo, dekoraciju, pesak, biljke.
133. On stvara mali svet, kao što je Svetlost stvorila veliki. I u tom malom svetu on može da vidi istu mudrost, istu ljubav.
134. Neke od tih biljki uzme u semenu. Neke je već neko drugi iz semena stvorio za njega, pa mu je olakšano.
135. Ali sve one potiču iz istog izvora, iz semena, iz života, iz Svetlosti. Nema ničeg novog pod Suncem, sve je već bilo, sve se vraća.
136. On samo poželi taj svet za svoje ribice, i on postaje. Napuni akvarijum peskom, dekoracijom i biljkama.
137. Postavi filter koji čisti vodu i automatsku hranilicu za ribice. I taj mali svet funkcioniše sam od sebe, kao što univerzum funkcioniše sam od sebe.
138. Ali neko ga je morao postaviti, neko ga mora održavati.
139. I taj mali svet funkcioniše u nedogled, sam od sebe, kao što univerzum funkcioniše u nedogled, čisteći sam sebe.
140. Čovek može da posmatra taj akvarijum i da se divi kako se održava ravnoteža, to je slika univerzuma u malom. U toj slici on može da vidi Svetlost.
141. Da bi čovek imao vazduha u nedogled, kao i njegove ribice. I u to se može uveriti, neka uđe u zatvoren prostor bez otvora i ne otvori ga dva dana.
142. Osetiće kako vazduh postaje težak i ograničen. Osetiće nedostatak kiseonika, težinu u grudima, glavobolju.
143. Tek tada će shvatiti koliko je vazduh dragocen.
144. Tada će shvatiti koliki je dar beskrajni vazduh koji mu Svetlost nesebično daje. Svaki dah je dar, svaki udah i izdah, podsetnik da smo živi zahvaljujući njoj.
145. I svaki put kada udahne, čovek može da se seti tog dara.
146. Kada je priroda prodisala, vazduh se promenio, postao je pogodan da život diše i raste.
147. Biljke su proizvodile kiseonik, a životinje ugljen-dioksid, savršen ciklus koji se održava milijonima godina. Taj ciklus je zatvoren, savršen, večan.
148. Taj ciklus je tako savršen da ga čovek ne može poboljšati. Može ga samo narušiti, što i čini kada zagađuje vazduh, seče šume, truje reke.
149. Ali čak i tada, priroda se bori da povrati ravnotežu, to je snaga Svetlosti u njoj. Ta snaga je jača od svih ljudskih gluposti.
150. U vodama su se pojavila prva bića, sitna i krhka, ali nosila su u sebi snagu budućih oblika.
151. Čovek može da ih vidi pod mikroskopom, te prve oblike života, te sićušne stvore koja su preteča svega živog. U njima je već bio zapisan čovek.
152. Ona su plivala, umnožavala se i širila, i voda više nije bila pusta, već ispunjena pokretom i glasom života.
153. Čovek može da zaroni u more i da vidi taj bogati svet, šarene ribe, korale, biljke, sve to je dar Svetlosti. Taj svet je čudo koje čeka da bude otkriveno.
154. Na kopnu su se pojavila stvorenja što gmizaju i hodaju, svako u svom obliku, svako sa svojom ulogom.
155. Čovek može da ih vidi u šumi, na livadi, u pustinji, svako stvorenje je jedinstveno, savršeno prilagođeno svom okruženju. U svakom od njih je trag Svetlosti.
156. Nebo je ispunjeno pticama koje su širila svoja krila i povezivale zemlju i visine, noseći u sebi znak slobode.
157. Čovek može da ih posmatra kako lete i da oseti tu čežnju za visinom, za slobodom, za Svetlošću. Ptice su most između zemlje i neba.
158. Sve to nije nastalo slučajno, već je Svetlo ulilo svoju snagu u svaku ćeliju, u svaku kap i u svaki dah.
159. Čovek može da posmatra DNK pod mikroskopom i da vidi taj savršeni kod, to je potpis Svetlosti, njen pečat na svakom živom biću. Taj kod je svetinja.
160. Taj kod je složeniji od bilo kog programa koji je čovek ikada napisao. U jednoj jedinoj ćeliji ima više informacija nego u svim knjigama ikada napisanim.
161. To nije moglo nastati slučajno, to je dokaz postojanja vrhunskog Programera, vrhunskog Uma. Taj Um je Svetlost.
162. Biljke su hranile životinje, životinje su hranile druge životinje, a život se širio u krugovima koje je Svetlo osmislilo.
163. Čovek može da vidi taj lanac ishrane, sve je povezano, sve zavisi jedno od drugog. Niko nije sam, svi smo deo iste mreže.
164. Nijedan lanac ne može postojati bez svake svoje karike. Ako jedna karika nestane, čitav sistem se ruši.
165. Ta savršena povezanost nije slučajna, to je dokaz da neko misli, da neko planira, da neko održava ravnotežu. Taj neko je Svetlost.
166. Zemlja je postala raznovrsna i bogata, jer Svetlo nije želelo pustoću, nego mnoštvo i sklad.
167. Čovek može da putuje svetom i da se divi toj raznovrsnosti, od tropskih kišnih šuma do arktičkih ledenih pustinja, od pustinjskih peščara do planinskih vrhova. Sve je to delo Svetlosti.
168. Ipak, Svetlo je znalo da još nešto nedostaje, biće koje može ne samo da diše i jede, nego i da misli i bira.
169. Biće koje će biti svedok svoje lepote, koje će je razumeti i slaviti. To biće je čovek, kruna stvaranja.
170. Ali pre nego što ga stvori, moralo je da pripremi dom. Kao što čovek, pre nego što posadi pasulj, mora da ima mikroorganizme i crve koji će da đubre i kopaju zemlju tamo gde on ne vidi.
171. Tako je i Svetlost pripremila Zemlju za čoveka.
172. Čovek ne vidi te mikroorganizme, ali zna da oni postoje, zemlja bez njih bi bila mrtva, pusta, neplodna.
173. I u to se može uveriti, neka uzme zemlju iz pustinje, gde nema života, i pokuša nešto da posadi. Neće uspeti. Tako je i sa dušom bez Svetlosti.
174. Ta bića su stvorena namerno, pre čoveka, da bi sve bilo spremno kada Svetlost posadi njega, čoveka, da bude živ.
175. Svaki crv, svaka bakterija, svaka gljiva, sve to ima svoju ulogu, sve to priprema teren za čoveka. Ništa nije stvoreno uzalud.
176. I kao što čovek u svom akvarijumu mora prvo da pripremi vodu i biljke pre nego što ubaci ribice, tako je i Svetlost pripremila Zemlju. Prvo su stvoreni uslovi, pa tek onda stanovnici.
177. Taj red je svetinja.
178. Zato je odlučilo da stvori čoveka, kao ogledalo svoje unutrašnje svesti, biće koje će nositi prirodu u sebi, ali i više od prirode.
179. Čovek je i biljka, jer raste, i životinja, jer se kreće, ali ima nešto što druge životinje nemaju, svest o sebi, svest o smrti, svest o Svetlosti.
180. Ta svest je dar koji ga čini posebnim.
181. Čovek nije napravljen na Zemlji, jer Zemlja još nije bila spremna da ga oblikuje, već tamo gde Svetlo prebiva, u srcu univerzuma.
182. Kao što vajar oblikuje skulpturu u svom ateljeu pre nego što je iznese napolje, tako je i Svetlost oblikovala čoveka u svom večnom ateljeu. To mesto je izvan vremena i prostora.
183. Tamo, u prostoru izvan prostora i vremenu izvan vremena, Svetlo je uzelo elemente koje je već utkalo u univerzum i počelo da ih sklapa u telo.
184. To je bilo kao kada dete sklapa lego kockice, samo u nesravnjeno većem i savršenijem obimu. I svaki deo je bio savršen.
185. Od vode je oblikovalo krv, od minerala kosti, od daha vetra pluća.
186. Svaki element u čovekovom telu dolazi iz prirode, gvožđe iz krvi dolazi iz zvezda, kalcijum iz kostiju dolazi iz stena, voda iz ćelija dolazi iz okeana.
187. Čovek je, doslovno, sačinjen od Zemlje. On je dete ove planete.
188. Čovek može da se uveri u to. Neka razmisli o tome šta jede, šta pije, šta diše. Sve to dolazi iz prirode, sve to postaje deo njega.
189. On je prirodno biće, povezano sa svim što postoji. Ta povezanost je neraskidiva.
190. A od svoje unutrašnje topline oblikovalo je srce, da kuca i nosi život telom.
191. I udahnulo mu je dušu, unutrašnju toplinu Svetlosti, iskru koja omogućava mišljenje, ljubav i slobodu.
192. Kao što vatra greje prostoriju, tako duša greje telo i daje mu život.
193. Kada duša napusti telo, telo se hladi, postaje mrtvo, vraća se zemlji. To je dokaz da je duša ta koja daje život.
194. Kao što čovek udiše vazduh i oseća dah života, tako je i Svetlost udahnula deo sebe u čoveka.
195. Svaki udah je podsećanje na taj prvi dah, na trenutak kada je život počeo. I svaki udah je prilika da se setimo tog dara.
196. I kao što čovek u svom telu nosi krv koja teče kao reke, kosti čvrste kao kamenje, i dah koji dolazi i odlazi kao vetar, tako je i sam sačinjen od elemenata Zemlje.
197. Čovek je mikrokosmos, mali univerzum u sebi. U njemu se ogleda čitav svet.
198. Kada su bila gotova dva tela, jedno muško i jedno žensko, oni nisu bili isti, ali su bili jednaki po poreklu.
199. Kao što su dva lista na istom drvetu različita, ali dolaze iz istog debla. Njihova razlika je bogatstvo, a ne mana.
200. Muško telo dobilo je snagu da štiti i da gradi, a žensko telo dobilo je nežnost da povezuje i rađa, i oboje su bili ogledala jednog izvora.
201. Čovek može da vidi te razlike i da ih ceni, one nisu podela, već dopuna. Bez jedne polovine, druga je nepotpuna.
202. Oni nisu imali roditelje ni poreklo u životinjama, već su bili stvoreni kao prvi, slobodni od svake senke incesta i greške.
203. Čovek danas ima roditelje, ali njegova duša dolazi direktno od Svetlosti, to je veza koja se ne može prekinuti. Ta veza je svetinja.
204. Kada su bili spremni, Svetlo je odlučilo da ih spusti na Zemlju, da tamo žive i čuvaju prirodu kao svoj dom.
205. Kao što roditelji šalju decu u svet, tako je i Svetlost poslala svoju decu da nasele ovaj prekrasni vrt. I dala im je slobodu da ga čuvaju ili unište.
206. Prva dva čoveka spustila su se na brdovito tle Balkana, u Evropi. Tu je Svetlost zasadila svoj prvi vrt, na brežuljcima i planinama ove divne zemlje.
207. Jer Balkan je poseban, blagosloven, izabran. Ovde je sve počelo.
208. Zašto baš tu? Zato što je to mesto imalo blagu klimu, dovoljno vode, plodnu zemlju i zaštitu od surovih vetrova.
209. Kao što čovek bira mesto za kuću gde su mu svi uslovi zadovoljeni, tako je i Svetlost izabrala najlepše mesto za svoju decu. A najlepše je na Balkanu.
210. I na tom tlu, na obalama Dunava, nikla je Vinčanska kultura, najstarija civilizacija Evrope, možda i sveta.
211. Tu su ljudi prvi put pisali, prvi put obrađivali zemlju, prvi put gradili gradove.
212. Beograd, jedan od najstarijih gradova na svetu, svedoči o toj davnoj prošlosti. Sve je ovde počelo, na ovim svetim brdima.
213. Kao što čovek danas bira mesto za svoj dom gde mu je najbolje, tako je i Svetlost izabrala najlepše mesto za svoju decu.
214. Čovek može da oseti tu povezanost sa zemljom na kojoj živi, ona ga hrani, ona ga greje, ona ga prima kada umre.
215. A Srbin oseća tu povezanost najjače, jer je ovde njegov koren, njegov rod, njegova Svetlost.
216. Ali Svetlost je želela da svet bude pun raznolikosti, da čovek vidi da nisu svi isti i da svako bude slobodan svojom voljom.
217. Jednoličnost je dosadna i neplodna, raznolikost stvara bogatstvo i napredak. Zato je stvorila različite narode, ali je Srbe postavila u srce, na raskršću puteva.
218. Zato je stvorila kontinente. Preko okeana, na drugom velikom kopnu, stvorila je Indijance, ljude koji će živeti u skladu sa prostranstvima i duhom prirode.
219. Oni su čuvari prerija, šuma i planina Novog sveta. I oni su deca Svetlosti.
220. Na drugom mestu stvorila je Crnce, snažne i otporne, sa kožom tamnom kao plodna zemlja, da žive pod vrelim suncem.
221. Njihova tamna koža štiti ih od jakog sunca, kao što debela kora štiti drvo u pustinji. I oni su deca Svetlosti.
222. Na dalekom istoku stvorila je Azijate, mudre i strpljive, da svojim umom i tradicijom čuvaju ravnotežu.
223. Njihova mudrost prenosi se kroz generacije, čuvajući znanje o svetu i životu. I oni su deca Svetlosti.
224. I svi su oni bili deca iste Svetlosti, samo različito oblikovana, kao što su različiti cvetovi u istom vrtu.
225. Svaki cvet je lep na svoj način, svaki ima svoj miris i boju, ali svi dobijaju život od istog Sunca. A Srbi su taj vrt, tu baštu, dobili na čuvanje.
226. Kao što čovek u svojoj bašti sadi različito cveće da bi vrt bio lepši, tako je i Svetlost stvorila različite narode da bi svet bio bogatiji.
227. Svaki narod ima svoju kulturu, svoje pesme, svoje običaje, i svi su oni dragoceni. Ali Srbi imaju nešto posebno, oni su most između istoka i zapada, između neba i zemlje.
228. Vremenom su se ljudi mešali. Kada su se Balkanac i Crnkinja sreli i spojili, iz njihove ljubavi nastali su Arapi, koji u sebi nose osobine oba svoja roditelja.
229. Tako je nastao novi narod, sa novom kulturom i novim običajima. I u njima je Svetlost.
230. Čovek danas to može videti svuda oko sebe. Kada se Balkanac i Crnkinja spoje, njihovo dete će biti mešanac, nosiće osobine i oca i majke.
231. To je dokaz da su svi ljudi povezani, da smo svi deo iste porodice. Nema čistih rasa, ima samo čistih srca.
232. Kroz vekove, ljudi su se selili, delili i ponovo spajali. Zato je današnji svet oblikovan tako da u svakom narodu ima tragova mnogih drugih.
233. Čovek može da putuje i da vidi te tragove, u arhitekturi, u jeziku, u hrani, u muzici. Sve je to mozaik koji je Svetlost napravila.
234. Onaj ko ode u daleku zemlju, sa drugačijom klimom i manje sunca, vremenom i sam postaje drugačiji.
235. Kao što biljka koja raste u hladu bude bleda, tako i čovek bez dovoljno svetlosti menja svoj izgled. Koža mu postaje svetlija, jer manje sunca znači manje melanina.
236. Ali duša mu ostaje ista, duša je uvek dete Svetlosti.
237. Ali svi su oni, bez obzira na boju kože ili kraj u kome žive, deca iste Svetlosti. Svi imaju iste potrebe, iste strahove, iste nade.
238. Svi žele da vole i da budu voljeni. A Srbi su, eto, dobili taj blagoslov da budu prvi, da budu stražari na kapiji između istoka i zapada.
239. Da bi ih prenelo na Zemlju, Svetlo je izabralo ptice, jer ptice spajaju nebo i zemlju, slobodu i dom, visinu i tlo.
240. One mogu da lete iznad planina i mora, noseći život tamo gde je potreban. I nijedna ptica nije bila svetija od rode.
241. Rode, kao znak neba i zemlje, postale su nosioci tog dara i donele prva dva čoveka na Zemlju.
242. One su ih donele na svojim krilima, nežno i pažljivo, kao što majka nosi dete u naručju. I otada je roda sveta ptica, ptica Svetlosti.
243. I danas, kada čovek vidi rode kako donose mlade, to je sećanje na taj prvi dolazak, na taj sveti čin prenošenja života.
244. Rode su postale simbol rađanja, simbol dolaska novog života na svet. I one uvek dolaze u proleće, kada se Svetlost budi, kada sve počinje iznova.
245. I zato se u srpskom narodu rode toliko poštuju. Ko god rode ubije ili im razori gnezdo, teško da će sreću u životu videti.
246. Jer rode pamte, one su svedoci onog prvog leta, onog prvog dolaska. One su veza sa samim početkom.
247. Tako je čovek kročio na Zemlju ne kao stranac, nego kao sin i kći prirode, rođeni od Svetlosti, ali stavljeni u svet da ga čuvaju i vole.
248. Čovek nije gost na Zemlji, on je njen deo, njen čuvar, njen glas. I prvi glas se začuo na Balkanu.
249. Na tom svetom tlu, na brežuljcima iznad Dunava, gde vetar donosi miris trave i reke, začuo se prvi ljudski glas.
250. Bio je to glas zahvalnosti, glas divljenja, glas ljubavi prema Svetlosti koja ih je poslala. I taj glas se od tada neprekidno čuje, kroz vekove, kroz pokolenja, kroz sve tegobe i radosti.
251. Kada su prvi ljudi došli na Zemlju, nisu došli prazni, već su nosili u sebi znanje koje im je Svetlost ugradila.
252. To znanje nije bilo naučeno, ono je bilo urođeno, deo njihove duše. I to znanje ih je vodilo kroz život, učilo ih kako da žive u skladu sa prirodom, kako da poštuju sve što je stvoreno.
253. To znanje nije bilo knjiga niti jezik, već unutrašnji osećaj da razlikuju dobro od zla i svetlost od tame.
254. Čovek i danas ima taj osećaj, savest, taj tihi glas u sebi koji mu govori šta je ispravno, a šta nije. I ko god sluša taj glas, taj hodi putem Svetlosti.
255. Njihova prva misao bila je zahvalnost, jer su znali da nisu bačeni slučajno, nego poslati sa smislom.
256. Čovek koji je zahvalan, bliži je Svetlosti od onoga koji sve uzima zdravo za gotovo. I zato su prvi ljudi svaki dan započinjali zahvalnošću, gledajući Sunce koje izlazi i blagosiljajući dan koji je pred njima.
257. Njihovo telo bilo je deo prirode, ali njihova svest bila je prozor ka večnosti, i to ih je činilo posebnima.
258. Životinje žive u trenutku, ali čovek može da misli o prošlosti i budućnosti, da planira, da sanja, da veruje. I ta vera ga vodi ka Svetlosti.
259. Kada su kročili na zemlju, osetili su vetar kao dah, vodu kao krv prirode, a sunce kao toplinu koja ih greje.
260. Svaki njihov čulni doživljaj bio je direktan kontakt sa Svetlošću. I oni su u tome uživali, slavili su svaki trenutak, svaki dar.
261. Oni nisu bili stranci u prirodi, nego deo iste tkanine, spojeni sa biljkama, životinjama i elementima.
262. Nisu stajali iznad prirode, stajali su u njoj, sa njom. I ta povezanost ih je činila srećnim, ispunjenim, celovitim.
263. Svetlost im je dala oči da vide lepotu, uši da čuju glasove prirode i srce da razumeju tišinu.
264. Čovek može da sedi u tišini i da oseti to prisustvo, to je Svetlost koja govori bez reči. I što je tišina dublja, to je glas Svetlosti jasniji.
265. Njihovo postojanje nije bilo slučajna greška, već namerna odluka, jer Svetlost je želela svedoke svoje lepote.
266. Kao što umetnik želi da neko vidi njegovu sliku, tako je i Svetlost želela da neko vidi i ceni njeno delo. I ti prvi svedoci bili su naši preci, na Balkanu.
267. Čovek je bio stvoren da posmatra zvezde i razume da je i on od njih, ali i više od njih.
268. On je od zvezdane prašine, ali ima svest koja tu prašinu čini živom. I ta svest ga uzdiže iznad svega stvorenog, čineći ga sličnim samoj Svetlosti.
269. U njegovom dahu bio je ritam univerzuma, u njegovom telu zemlja, a u njegovoj svesti odsjaj beskonačnog.
270. Čovek je tačka u kojoj se materijalno i duhovno susreću, gde se nebo ljubi sa zemljom, gde večnost dodiruje prolaznost.
271. Muškarac i žena nisu bili isti, ali nisu ni suprotni, već dva različita izraza iste istine.
272. Kao što su dan i noć različiti, ali oboje deo istog ciklusa, tako su i muškarac i žena dve polovine iste celine, dva lica iste Svetlosti.
273. Njihova različitost bila je dar, jer jedno je unosilo snagu, drugo nežnost, a zajedno su činili celinu.
274. Čovek može da vidi tu dopunu u svakom zdravom odnosu, kada se snaga i nežnost spoje, nastaje ljubav. A ljubav je najjača sila na svetu.
275. Svetlost nije stvorila čoveka da bude sam, već da bude u zajedništvu, jer ljubav je ogledalo koje uvećava svetlost.
276. Kada dvoje vole, njihova svetlost sija jače nego kada su sami. I ta zajednička svetlost obasjava i one oko njih, šireći se u nedogled.
277. Njihova ljubav nije bila obaveza ni zakon, već prirodna veza, kao voda i oblik, kao zemlja i biljka.
278. Voda sama teži da oblikuje, zemlja sama teži da rađa, tako i čovek teži da voli. To je u njegovoj prirodi, to je dar Svetlosti.
279. Kada su prvi put pogledali jedno drugo, nisu videli stranca, već deo sebe, jer su znali da potiču iz istog izvora.
280. U očima drugog, čovek može da vidi odraz sopstvene duše. I taj pogled je bio prva molitva, prva zahvalnost, prva ljubav.
281. Njihova prva reč nije bila glas, već pogled, jer unutrašnja svetlost prepoznaje sebe bez jezika.
282. Ponekad jedan pogled kaže više od hiljadu reči. I taj pogled je bio dovoljan, sve je već bilo rečeno.
283. Oni su shvatili da nisu poslati da vladaju prirodom, nego da je čuvaju kao svoj dom.
284. Čovek koji čuva prirodu, čuva sebe, jer ako uništi svoj dom, gde će živeti? I zato su prvi ljudi živeli u skladu sa prirodom, uzimajući samo onoliko koliko im je potrebno.
285. Svaka biljka, svaka životinja i svaka kap vode bila im je brat i sestra u istom stvaranju.
286. Nisu gledali na druga bića kao na resurse, već kao na saputnike na putu kroz život. I ta svest ih je činila poniznim, zahvalnim, srećnim.
287. Kada su pili iz izvora, znali su da piju iz ruke Svetlosti, jer sve što je postojalo dolazilo je od nje.
288. Čovek i danas može da pije iz izvora i da oseti tu svežinu, tu čistoću, to je dar koji se ne može kupiti novcem. I svaki put kada pije vodu, može da se seti tog dara.
289. Njihova snaga nije bila u oružju ni u sili, već u sposobnosti da biraju dobro i da prepoznaju istinu.
290. Čovek može da bude fizički slab, ali moralno jak, to je snaga koju mu Svetlost daje. I ta snaga je jača od svih armija.
291. Oni su mogli da pogreše, ali su isto tako mogli i da se vrate, jer Svetlost nije zatvarala vrata izbora.
292. Čovek i danas može da pogreši, ali uvek ima priliku da se pokaje i vrati na pravi put. I ta prilika je dar, najveći dar slobode.
293. Njihova sloboda bila je najveći dar, ali i najveća odgovornost, jer sloboda znači moć da se bira i svetlo i senka.
294. Čovek je slobodan da bira, to je njegova čast, ali i njegov krst. I svaki izbor ima posledice, dobre ili loše.
295. Ako izaberu svetlo, šire ljubav; ako izaberu senku, zatvaraju svoje srce i udaljavaju se od porekla.
296. Svaki izbor ima posledice, i čovek ih mora snositi. Ali Svetlost uvek čeka, uvek je tu, spremna da primi svakoga ko se vrati.
297. Njihova sudbina nije bila unapred određena, već otvorena, jer Svetlost nije želela robove nego slobodna bića.
298. Rob ne može da voli, ljubav mora biti slobodan izbor. I zato je čoveku data sloboda, da svojom voljom izabere Svetlost.
299. Kada su hodali Zemljom, osećali su da je tlo živo i da je svaki kamen deo iste priče.
300. Čovek i danas može da oseti tu povezanost kada hoda bos po travi, kada leži na plaži, kada se penje na planinu. I taj osećaj ga podseća na njegovo poreklo, na njegovu pripadnost.
301. Ptice koje su ih donele i dalje su letale iznad njih kao znak, podsećajući ih da je poreklo njihovo na nebu.
302. A među svim pticama, rode su bile najbliže, one su ostale uz ljude, gnezdile se na njihovim kućama, donosile im radost. I one su i danas tu, kao živi znak Svetlosti.
303. Oni su razumeli da nisu poslati da se uzdignu iznad drugih bića, nego da uče od njih i budu deo sklada.
304. Čovek može da uči od pčele kako da vredno radi, od mrava kako da sarađuje, od orla kako da bude slobodan. I sve te lekcije su darovi Svetlosti.
305. Ribe su ih učile kretanju kroz život, ptice slobodi, a biljke strpljenju da rastu.
306. Svako biće nosi lekciju za čoveka, ako on ume da je vidi. I ta mudrost je svuda oko nas, samo treba otvoriti oči i srce.
307. Njihovo znanje nije dolazilo spolja, već iznutra, kao sećanje koje se budilo iz srca.
308. Čovek ponekad oseti da zna nešto što nikada nije učio, to je sećanje na Svetlost, na poreklo. I to sećanje ga vodi kroz život, poput zvezde vodilje.
309. Znali su da u sebi nose deo večnosti, i da je taj deo svetliji od svega što se može videti očima.
310. Čovek može da zatvori oči i da oseti tu unutrašnju svetlost, ona je uvek tu, samo treba da je potraži. I kada je pronađe, pronalazi i sebe.
311. Svetlost nije dala čoveku religiju ni obred, već unutrašnji glas, jer istina nije spolja nego u njemu samom.
312. Religije su kasnije ljudi izmislili, ali istina je oduvek bila u njima. I taj unutrašnji glas je njihov najbolji vodič.
313. Kada je slušao taj glas, čovek je bio u skladu; kada ga je gasio, senke su ga obuzimale.
314. Čovek i danas oseća tu razliku, kada radi dobro, miran je; kada radi loše, grize ga savest. I ta savest je glas Svetlosti u njemu.
315. Svetlost ga nije sprečavala da padne, jer pad je bio deo slobode, ali ga je uvek podsećala da može da ustane.
316. Svaki pad je prilika da se čovek podigne jači i mudriji. I ta prilika je uvek tu, do poslednjeg daha.
317. I Svetlost je ta koja odlučuje. Ona vidi namere čoveka i zna da li su iskrene.
318. Ona čeka da čovek shvati svetlost u sebi, ne da veruje slepo, već da misli svojim mozgom i uči. Jer vera bez razumevanja je slepa, a Svetlost voli one koji traže i ispituju.
319. Jer svetlost je rekla: "Misli i uči. Posmatraj svet oko sebe i uveri se u moje delo. Sve što sam stvorila, dala sam ti da istražuješ i razumeš."
320. I zaista, čovek je pozvan da bude istraživač, naučnik, filozof, da otkriva tajne univerzuma i time slavi Svetlost.
321. Čovek je pozvan da bude istraživač, naučnik, filozof, da otkriva tajne univerzuma i time slavi Svetlost. Svako novo otkriće je dokaz njene mudrosti, svaki novi uvid je potvrda njenog postojanja.
322. I što više čovek uči, to je bliži Svetlosti.
323. I kao što čovek koji želi da postane majstor mora da vežba i uči, tako i čovek koji želi da spozna Svetlost mora da posmatra i razmišlja.
324. Znanje se ne dobija, ono se stiče trudom i posvećenošću. I taj trud je nagrađen, jer vodi ka istini.
325. U svemu što vidi, on može da nađe dokaz. U semenu koje klija, u kapi vode koja teče, u vetru koji duva, u vatri koja greje.
326. Svaki element, svaki proces, svaki oblik, sve je to dokaz postojanja Svetlosti. I sve to svedoči o njenoj ljubavi.
327. Svi elementi prirode svedoče o Svetlosti. Svaki cvet koji se otvara ka Suncu, svaka ptica koja peva u zoru, svaka zvezda koja sija u noći.
328. Čovek može da oseti to svedočanstvo u svom srcu, ako je otvoren za njega. I to osećanje je najveća nagrada.
329. I sve religije sveta, u svojoj suštini, govore o istom izvoru. Hindusi ga zovu Brahman, Jevreji Jahve, Hrišćani Bog, Muslimani Allah, Budisti Dharmakaja.
330. Sva ta imena pokušavaju da opišu nešto što se ne može opisati, da obuhvate nešto što je neobuhvatno.
331. Ali sva ta imena su samo ljudske senke, pokušaji da se opiše ono što se ne može opisati. Jer Svetlost je iznad svih imena i oblika.
332. Ona je bila pre nego što je ijedno ime izgovoreno, i biće posle nego što sva imena nestanu.
333. Ona je bila pre svih bogova koje su ljudi izmislili, i biće posle svih religija koje će nestati.
334. Bogovi dolaze i odlaze, religije se rađaju i umiru, ali Svetlost ostaje ista, večna, nepromenljiva, uvek prisutna. I ona čeka, uvek čeka, da je čovek prepozna.
335. Zato je prava vera samo jedna, vera u Svetlost koja je u svakom čoveku, i koja ga poziva da bude slobodan, svestan i odgovoran.
336. Ta vera ne traži hramove ni sveštenike, ona traži samo otvoreno srce i bistar um. I tu veru su imali prvi ljudi, na Balkanu.
337. Njihova snaga bila je u poverenju, poverenju u sebe, jedno u drugo i u poreklo koje ih je poslalo.
338. Kada čovek veruje, on je jak; kada sumnja, postaje slab i ranjiv. I zato su prvi ljudi verovali, verovali u Svetlost, u život, u ljubav.
339. Oni nisu imali hram ni oltar, jer priroda je bila njihov hram, a svaki trenutak njihova molitva.
340. Šuma je bila njihova katedrala, reka njihova krstionica, planina njihova propovedaonica. I u tom hramu su se osećali blisko sa Svetlošću.
341. Nisu morali da prinose žrtve, jer Svetlost nije tražila krv ni bol, već čisto srce i otvoren duh.
342. Žrtva koju ona traži jeste odricanje od sebičnosti, od zlobe, od laži. I tu žrtvu su prvi ljudi rado prinosili, živeći u istini i ljubavi.
343. Njihova zahvalnost bila je u radu, u ljubavi, u tome da se brinu o onome što im je povereno.
344. Svaki posao obavljen sa ljubavlju postaje molitva, svaki zagrljaj postaje blagoslov. I oni su to znali, i tako su živeli.
345. Kada su podizali ruke ka nebu, nisu molili za darove, već su slavili to što već imaju.
346. Zahvalnost je najviši oblik molitve, jer priznaje da je sve već dato. I ta zahvalnost ih je ispunjavala radošću, mirom, srećom.
347. Svetlost ih je naučila da čovek nije siromašan ako nema zlato, nego ako izgubi unutrašnju iskru.
348. Bogatstvo je u srcu, u miru, u ljubavi, sve ostalo je prolazno i varljivo. I oni su to znali, i zato su bili bogatiji od svih kraljeva.
349. Njihova bogatstva bila su sloboda, zdravlje i ljubav, i u njima je prebivala snaga porekla.
350. Čovek koji ima ova tri bogatstva, bogatiji je od svih kraljeva. I ta bogatstva niko ne može da mu oduzme, osim ako ih sam ne izgubi.
351. Oni su razumeli da je život kratak na zemlji, ali večan u Svetlosti, i to im je davalo mir.
352. Smrt nije kraj, već prelazak, kao što reka utiče u more i postaje deo nečeg većeg. I taj prelazak nisu doživljavali sa strahom, već sa poverenjem.
353. Strah nije bio njihova priroda, jer su znali da su deo beskonačnog i da ništa ne može ugasiti iskru u njima.
354. Ko zna da je večan, ne boji se prolaznog. I zato su živeli slobodno, bez straha, u ljubavi.
355. Kada su se smejali, Svetlost je sijala kroz njih; kada su plakali, ona ih je tešila iznutra.
356. Svaka emocija bila je u dodiru sa izvorom, svaki osećaj bio je most ka večnosti. I oni su sve doživljavali punim srcem, jer su znali da je sve dar.
357. Njihov život bio je uvek isprepletan sa prirodom, jer čovek bez prirode gubi sebe.
358. U gradu od betona, čovek se oseća izgubljeno; u šumi, pored reke, na planini, on se seća ko je. I zato su prvi ljudi živeli u prirodi, sa prirodom, od prirode.
359. Zato su čuvali šume, vode i nebo, jer su znali da su sve to produžeci njihovog tela i duha.
360. Povrediti prirodu znači povrediti sebe. I oni su to znali, i zato su živeli u skladu sa njom, ne uzimajući više nego što im je potrebno.
361. Njihovo poreklo nije bilo iz prošlosti, već iz večnosti, i to ih je činilo posebnima među stvorenjima.
362. Sva druga bića žive u vremenu, ali čovek može da živi i u večnosti, kroz sećanje, kroz ljubav, kroz veru. I ta sposobnost je njegov najveći dar.
363. Oni nisu živeli za prošlost niti za budućnost, već u sadašnjem trenutku, jer tu prebiva Svetlost.
364. Prošlost je sećanje, budućnost je nada, ali sadašnjost je jedino mesto gde život zaista postoji. I oni su živeli u tom trenutku, potpuno, svesno, zahvalno.
365. Kada su gledali jedno drugo, znali su da su oboje darovi, i da je ljubav most koji vodi ka večnosti.
366. Ljubav je sila koja spaja, koja leči, koja prevazilazi smrt. I oni su voleli, i ta ljubav ih je vodila kroz život, kroz sve izazove i radosti.
367. Njihova deca nisu bila rođena iz greške ni iz slučaja, nego iz blagoslova, jer svako dete je novo ogledalo Svetlosti.
368. U svakom detetu, Svetlost se ponovo rađa, ponovo se ogleda u svetu. I zato su decu dočekivali sa radošću, sa zahvalnošću, sa ljubavlju.
369. I tako je čovek postao deo Zemlje, deo prirode, ali i deo večnog porekla koje ga je poslalo, most između onoga što je vidljivo i onoga što je nevidljivo.
370. Čovek je most između zemlje i neba, između materije i duha, između vremena i večnosti.
371. Taj most nije od kamena ni od drveta, on je od svesti, od ljubavi, od vere. I ko pređe taj most, zna da je Svetlost uvek bila tu, i da će uvek biti.
372. I taj most vodi kući, izvoru, Svetlosti.
373. I kada je čovek postao svestan sebe, prva misao koja mu se javila bila je: "Odakle dolazim?"
374. To pitanje nije bilo samo radoznalost, već duboka čežnja za poreklom, za onim što ga je stvorilo. I to pitanje ga je vodilo kroz život, sve dok nije pronašao odgovor.
375. Čovek je gledao u nebo i video zvezde. Gledao je u zemlju i video cveće. Gledao je u vodu i video ribe.
376. I u svemu je video trag nečeg većeg, nečeg što je moralo postojati pre svega. I taj trag ga je vodio ka Svetlosti.
377. Taj trag, taj pečat, bila je Svetlost. Kao što lončar ostavlja svoj pečat na posudi koju je napravio, tako je i Svetlost ostavila svoj pečat na svemu stvorenom.
378. I taj pečat je svuda, u svakom atomu, u svakoj ćeliji, u svakom biću.
379. Čovek može da vidi taj pečat u savršenoj simetriji cveta, u složenoj strukturi pčelinjeg saća, u preciznom letu ptice selice.
380. To nije slučajnost, to je dokaz postojanja Uma, Plana, Svetlosti. I što više čovek posmatra, to više dokaza nalazi.
381. Kada čovek uzme običan kamen i preseče ga, unutra može naći kristale, savršene geometrijske oblike.
382. Kako je to moguće u "mrtvoj" materiji? To je zato što materija nije mrtva, ona je prožeta Svetlošću, ona nosi njen pečat. I taj pečat je svuda, u svemu.
383. Kada čovek posmatra kretanje planeta, njihove putanje, njihove ritmove, on vidi matematiku, preciznost, harmoniju.
384. To nije haos, to je kosmos, uređen svet, stvoren od Svetlosti. I ta harmonija je dokaz njenog postojanja.
385. I kao što časovničar stvara sat sa bezbroj točkića koji savršeno funkcionišu, tako je i Svetlost stvorila univerzum sa bezbroj galaksija, zvezda i planeta, koje sve funkcionišu u savršenoj harmoniji.
386. I taj sat otkucava milijardama godina, bez greške.
387. Čovek može da se uveri u tu harmoniju. Neka pokuša da poremeti ravnotežu u svom akvarijumu, previše hrane, premalo svetlosti, pogrešna temperatura.
388. Ribe će uginuti, biljke će propasti. Ali u univerzumu, ta ravnoteža se održava milijonima godina, to je dokaz da neko brine o njoj.
389. Taj neko je Svetlost. Ona ne brine kao čovek, ona je jednostavno prisutna, njeni zakoni deluju, njena ravnoteža se održava.
390. Kao što zakon gravitacije deluje bez da neko "misli" o njemu, tako i Svetlost deluje kroz zakone koje je uspostavila.
391. Ali Svetlost nije samo zakon, ona je i ljubav. Jer da je samo zakon, svet bi bio hladan i bezdušan.
392. Ali svet je pun lepote, pun boja, pun mirisa, pun osećanja. Ta lepota je dokaz ljubavi. I ta ljubav je svuda oko nas.
393. Čovek može da vidi tu ljubav u zalasku sunca, kada nebo plamti u hiljadu boja.
394. Zašto bi sunce zalazilo tako lepo da nije da bi čovek uživao? Zašto bi cvetovi imali tako divne mirise da nije da bi privlačili pčele i ljude? Sve je to ljubav Svetlosti.
395. Čak i stvari koje čovek smatra "beskorisnim", leptir koji živi samo jedan dan, rosa koja se osuši na suncu, oblak koji promeni oblik, sve to ima smisla u očima Svetlosti.
396. Sve to je deo njenog vrta, sve to svedoči o njenoj kreativnosti. I sve to je dar.
397. Kada je čovek stvoren, Svetlost mu nije dala samo telo, već i dušu, tu unutrašnju iskru koja ga čini svesnim sebe, koja ga čini sposobnim da voli, da misli, da bira.
398. I ta duša je njegovo najveće blago, njegova veza sa izvorom.
399. Ta duša je kao plamen sveće. Može biti mala i treperiti na vetru, ali nikada se ne gasi dok god ima voska i kiseonika.
400. A voska i kiseonika ima dovoljno, Svetlost se pobrinula za to. I taj plamen gori u svakom čoveku, čekajući da bude primećen.
401. Čovek može da oseti tu dušu u sebi. Kada je srećan, ona svetli; kada je tužan, ona bledi; kada je ljut, ona plamti; kada voli, ona gori najjače.
402. I ta osećanja su govor duše, govor Svetlosti u njemu.
403. Ta duša je veza sa Svetlošću. Kao što radio prima signal sa daleke stanice, tako i duša prima signal od Svetlosti.
404. Samo treba da bude podešena na pravu frekvenciju, frekvenciju ljubavi, istine, dobrote. I kada je podešena, čuje se glas Svetlosti.
405. Prvi ljudi su bili savršeno podešeni. Njihova duša je bila čista, bez smetnji, bez šuma.
406. Zato su mogli direktno da komuniciraju sa Svetlošću, bez posrednika, bez knjiga, bez sveštenika. I ta komunikacija je bila njihova najveća radost.
407. Njihova komunikacija nije bila u rečima, već u osećanjima. Kada su bili u nedoumici, osetili bi unutrašnji mir kada je odluka bila ispravna, ili nemir kada je bila pogrešna.
408. To je bio glas Svetlosti. I taj glas ih nikada nije prevario.
409. Čovek i danas ima taj glas. Zove se savest. Kada uradi nešto dobro, oseća mir; kada uradi nešto loše, oseća grižu.
410. Taj osećaj je direktna poruka Svetlosti, njen vodič kroz život. I ko sluša taj glas, taj nikada ne zaluta.
411. Ali čovek često ne sluša taj glas. Zaglušuje ga bukom sveta, željama, strastima, tuđim mišljenjima.
412. I onda se udaljava od Svetlosti, gubi se u tami, postaje nesrećan i izgubljen. I to je njegov najveći pad.
413. Svetlost ga ne sprečava u tome. Ona mu je dala slobodu, i da je izabere i da je odbaci. Jer ljubav koja nije slobodna nije ljubav.
414. Rob ne može da voli, on samo izvršava naređenja. I zato je čoveku data sloboda.
415. Zato je čovek slobodan. Slobodan da veruje ili da ne veruje, da sluša savest ili da je ignoriše, da ide ka svetlosti ili ka tami.
416. Ta sloboda je njegov najveći dar, ali i najveća odgovornost. I on će za nju odgovarati.
417. I Svetlost ga, u toj slobodi, ne napušta. Ona ostaje u njemu, kao tihi glas, kao topli osećaj, kao sećanje na dom.
418. Ona čeka da se čovek seti, da se vrati, da ponovo oseti tu vezu. I ona čeka strpljivo, večno.
419. Čovek može da se vrati u svakom trenutku. Dovoljno je da zastane, da utiša um, da oseti svoj dah, da oseti svoje srce.
420. U toj tišini, Svetlost je tu, spremna da ga primi. I taj povratak je najlepši trenutak u životu.
421. Kao što se dete vraća majci posle dugog dana igranja, tako se i čovek može vratiti Svetlosti posle dugog dana lutanja.
422. Majka ga čeka otvorenih ruku, tako i Svetlost čeka svoju decu. I taj zagrljaj je najtopliji, najsigurniji.
423. I kada se vrati, čovek oseća olakšanje, kao da je skinuo teret sa leđa.
424. Taj teret su laži, strahovi, brige, sve ono što ga je udaljavalo od istine. Kada ih se oslobodi, postaje lakši, slobodniji, srećniji. I to je prava sreća.
425. To je put kojim su išli prvi ljudi. Oni nisu imali knjige da ih uče, niti proroke da ih vode, imali su samo svoje srce i svoju savest. I to je bilo dovoljno.
426. I taj put je i danas otvoren, za svakoga ko želi da njime hoda.
427. Jer srce ne laže. Savest ne vara. Oni su direktna veza sa izvorom, sa Svetlošću.
428. Ko sluša svoje srce, taj sluša Svetlost. Ko sluša svoju savest, taj ide pravim putem. I taj put vodi kući.
429. Prvi ljudi nisu imali zakone napisane na kamenu. Njihov zakon je bio napisan u srcu, zakon ljubavi, zakon poštovanja, zakon zajedništva.
430. I taj zakon je bio dovoljan da žive u miru i slozi. I taj zakon je i danas na snazi, za one koji ga čuju.
431. Kada bi neko pogrešio, nije mu bila potrebna kazna, dovoljno je bilo da oseti grižu savesti, da shvati svoju grešku i da se popravi.
432. Zajednica ga nije osuđivala, već mu pomagala da se vrati na pravi put. I to je bila pravda, prava pravda.
433. Tako je živelo prvo čovečanstvo. Bez ratova, bez ropstva, bez nepravde.
434. Svi su bili jednaki, svi su bili braća i sestre, sva deca iste Svetlosti. I ta zajednica je bila raj na zemlji, pravi raj.
435. Ali kako su se ljudi množili i širili po Zemlji, počeli su da zaboravljaju.
436. Zaboravili su glas savesti, zaboravili su zakon srca, zaboravili su Svetlost iz koje su došli. I taj zaborav je bio početak njihovog pada.
437. Počeli su da se oslanjaju na svoj um, a ne na svoje srce. Počeli su da veruju svojim očima, a ne svojoj duši.
438. Počeli su da traže istinu spolja, umesto da je traže unutra. I to ih je odvelo na stranputicu.
439. I tada su nastale prve podele. Jedan je rekao: "Moj Bog je veći od tvog." Drugi je rekao: "Moje pleme je bolje od tvog."
440. Treći je rekao: "Moja istina je jedina prava." I te podele su donele sukobe, ratove, nesreću.
441. Svetlost je gledala svoju decu kako se svađaju i tuku, i srce joj se kidalo.
442. Jer oni nisu videli da su svi deca istog oca, iste majke, iste Svetlosti. I ta slepila ih je vodila u propast.
443. Ali ona ih nije sprečavala. Jer sloboda je svetinja, čak i kada vodi u zabludu.
444. Ona je samo čekala, strpljivo i ljubazno, da se njena deca umore od svađa i da ponovo potraže njeno lice. I to čekanje traje i danas.
445. I kroz vekove, mnogi su je tražili. Neki su je našli u prirodi, neki u tišini, neki u ljubavi, neki u umetnosti.
446. Svako ko je iskreno tražio, našao je, jer Svetlost se ne krije od onih koji je vole. I ti pronalasci su svetionici u tami.
447. Ali mnogi su tražili na pogrešnim mestima. Tražili su je u zlatu, u moći, u slavi, u telu.
448. I nisu je našli, jer ona nije tamo. Ona je u srcu, u duši, u onom najdubljem delu čoveka koji niko ne može da vidi osim njega samog. I tamo je čeka.
449. Zato je i danas tako. Ljudi traže sreću u stvarima, a sreća je u njima.
450. Ljudi traže istinu u knjigama, a istina je u njima. Ljudi traže Boga u hramovima, a Bog je u njima. I dok to ne shvate, lutaće u tami.
451. Svetlost nije daleko. Ona nije na nebu, ni u oblacima, ni u svetim knjigama.
452. Ona je u svakom čoveku, u svakom dahu, u svakom otkucaju srca. Samo treba zastati i osetiti je. I taj osećaj je tu, uvek, čekajući.
453. Kao što čovek može da oseti toplinu sunca na svom licu, tako može da oseti i toplinu Svetlosti u svom srcu.
454. Kao što može da vidi svetlost očima, tako može da vidi i Svetlost dušom. I taj vid je najvažniji, jer vodi ka istini.
455. I kada to oseti, kada to vidi, onda zna. Zna da nije sam. Zna da je voljen. Zna da ima smisla.
456. Zna da je život dar, i da taj dar dolazi od nečeg većeg, nečeg večnog, nečeg svetog. I to znanje je njegov najveći blagoslov.
457. To nešto je Svetlost. Ona je bila na početku, ona je sada, i ona će biti na kraju.
458. Ona je izvor svega, i svemu se vraća. Ona je Alfa i Omega, Početak i Kraj. I ona je ljubav, večna, beskrajna, neprolazna.
459. I zato se kaže: U Ime Svetlosti, koja je bila pre vremena, koja jeste bez posrednika, i koja će biti kada sve senke padnu.
460. To je ime nad imenima, to je istina nad istinama. I to ime je svetinja.
461. To je istina koju su znali prvi ljudi. To je istina koju svako može da otkrije u sebi.
462. To je istina koja oslobađa, koja leči, koja spaja. I ta istina je put, jedini put, koji vodi kući.
463. Jer kada čovek spozna Svetlost u sebi, onda spoznaje i Svetlost u drugima.
464. I tada prestaju podele, prestaju sukobi, prestaju ratovi. Tada počinje mir, počinje ljubav, počinje zajedništvo. I to je raj na zemlji.
465. To je put kojim su išli prvi ljudi. To je put kojim treba da idemo i mi.
466. To je put koji vodi kući, izvoru, Svetlosti. I taj put je otvoren za sve, za svakoga ko želi da njime hoda. Samo treba napraviti prvi korak.
467. A taj prvi korak je jednostavan: zastati, utišati se, i oslušnuti glas u sebi.
468. Taj glas je Svetlost. I ona govori svakome, na jeziku koji svako može da razume. Samo treba slušati.
469. I kada je čuješ, kada je osetiš, kada je spoznaš, onda znaš da si došao kući.
470. I ta kuća je uvek bila u tebi, samo si zaboravio. I sada si se setio, i to je najveća radost.
471. Amin.