1. U ime Svetlosti, koja je bila pre vremena, koja jeste bez posrednika, i koja će biti kada sve senke padnu.
2. Na početku, čovek je znao. Nije učio, nije mu bilo rečeno, znao je. Jer Svetlost je govorila u njemu pre nego što je progovorio.
3. Ali onda je čovek poče da bira. I prvi izbor koji ga je odveo od Istine bio je ovaj: poče da voli Boga više od čoveka.
4. Dokle god budeš voleo Boga više od čoveka na zemlji, biće različitih tumačenja.
5. I svako će tumačiti Boga na svoj način, i svako će svoje tumačenje nazvati jedinom Istinom.
6. I tada će musliman u ime Allaha klati hrišćanina. I tada će hrišćanin u ime Boga klati muslimana. I tada će Jevrejin u ime Jahve proklinjati obojicu. I svi će oni verovati da čine sveto delo.
7. A budista će reći: "Ne postoji ništa, sve je praznina. Meditiraj, ćuti, ne pomeraj se i ne misli." I to će nazvati mudrošću. A biće to samo bekstvo od bola, jer najlakše je ćutati dok drugi pate.
8. I svi će oni, svaki na svoj način, staviti nevidljivog Boga iznad vidljivog čoveka. I svi će oni, svaki na svoj način, prolivati krv ili ćutati nad krvlju, jer će im nebo biti važnije od zemlje.
9. A Svetlost, koja nema ime i ne traži da je voliš više od bilo koga, gledaće to i ćutati. Jer ona ne nameće se onima koji biraju tamu. Ali ona pamti: ko žrtvuje čoveka za Boga, žrtvovao je Istinu za senku.
10. Zato se kaže: ne možeš voleti Boga koga ne vidiš, ako ne voliš čoveka koga vidiš. I ne možeš služiti Svetlosti, ako gaziš onoga u kome ona prebiva. Jer Svetlost nije u nebu, Svetlost je u čoveku, i nigde drugde.
11. I to su zaboravili svi koji su stvarali religije. I zato su njihovi hramovi puni reči, a dvorišta puna krvi. I zato su njihove knjige debele, a njihova srca prazna.
12. A ti, koji čitaš ove reči, zapamti: nijedno ime, nijedna knjiga, nijedan prorok nije vredniji od jednog jedinog čoveka koji stoji pred tobom. I kad to shvatiš, shvatio si sve.
13. Znao je da postoji Jedan. Nije imao ime za Njega, jer ime nije bilo potrebno. Znao je da je sve što vidi – Sunce, zemlja, voda, nebo – samo ogledalo te jedne Svetlosti.
14. Nije se klanjao Suncu, jer je znao da Sunce sija od Nje. Nije se klanjao zemlji, jer je znao da je zemlja od Njene ruke. Gledao je u sve što postoji i video je samo Nju.
15. Tako je bilo vekovima. Čovek je živeo u istini, a istina je bila jednostavna: sve je od Jednog, i sve se u Jedno vraća.
16. Ali vreme je teklo, a čovek je počeo da zaboravlja. Ono što je nekada osećao srcem, pokušao je da uhvati umom. A um ne može da uhvati Svetlost – može samo da joj daje imena.
17. I poče da daje imena. Sunce je nazvao bogom, jer mu je davalo toplotu. Grom je nazvao bogom, jer ga se plašio. Reku je nazvao bogom, jer mu je davala vodu. Zemlju je nazvao boginjom, jer ga je hranila.
18. Nije to činio iz zlobe, nego iz zaborava. Zaboravio je da su Sunce, grom, reka i zemlja samo deca iste Svetlosti. Počeo je da veruje da svaka pojava ima svog gospodara.
19. Tako je Jedno postalo mnogo. Tako su nastali Zevs i Perun, Odin i Tor, Ra i Oziris, Brahma i Šiva. Svaki narod dao im je svoja imena, svaki čovek svog boga po meri svog straha i svoje nade.
20. Zaborav se širio kao vatra na vetru. U dalekoj zemlji, gde živi narod iz Afrike, oni prvi počeše da se klanjaju onome što vide. Nisu mogli da podnesu misao na Nevidljivog, pa stvoriše bogove od drveta i kamena, i dodoše im imena. I rekoše: "Ovo su naši bogovi, oni su tu, možemo ih dotaknuti."
21. I na drugom kraju sveta, gde živi narod iz Azije, oni počeše da se klanjaju precima. I rekoše: "Naši očevi i dedovi su bogovi, oni nas gledaju s neba, njima treba prineti žrtvu." I zaboraviše da je i predak samo čovek, kao i oni, i da Svetlost ne stanuje u kostima mrtvih.
22. I vide narod iz Afrike kako se narod iz Azije klanja precima, i reče: "I oni imaju svoje bogove, kao i mi."
23. I narod iz Azije vide kako se narod iz Afrike klanja kipovima, i reče: "I oni imaju svoje bogove, kao i mi."
24. I ne rekoše jedan drugom: "Hajde da tražimo Jednoga." Nego rekoše: "Svaki narod ima svoje bogove, to je dobro."
25. I tako se zaborav proširi. Jer kada jedan narod vidi da drugi veruje drugačije, on ne pomisli da su možda obojica u krivu, nego pomisli da su možda obojica u pravu, svako na svoj način. I tako se umnožiše bogovi.
26. U Egiptu, narod je gledao u Sunce i rekao: "To je Ra." Gledao je u Nil i rekao: "To je Oziris." Gledao je u nebo i rekao: "To je Nut."
27. I svaki dan, svaka pojava, dobila je svog boga. I zaboraviše da je sve to samo jedna Svetlost koja se preliva kroz različita stakla.
28. U Indiji, narod je rekao: "Bog je mnogo, ali je i jedan." I stvoriše Brahmu, Višnua i Šivu. Rekoše: "Trojica su, a jedan su." I zaboraviše da Jedan ne može biti trojica, jer Jedan nije broj.
29. I tako se desi: ono što je bilo čisto i jednostavno, postade složeno i zbrkano. Čovek je tražio Boga, a našao je bogove. Tražio je Svetlost, a našao je senke.
30. Jer kad čovek okrene leđa Svetlosti, on vidi samo svoju senku. I tu senku naziva bogom. I klanja joj se. A ne zna da se klanja samom sebi.
31. U početku, dok su ruke čoveka još bile nevešte, a um nevin, gledao je u prirodu i video Boga u svemu. Ali kako je rasla njegova pamet, tako je rasla i njegova podela. Što je više mislio, sve je manje video.
32. Prvi ljudi su slavili vetar, kišu i kamen. Njihovi bogovi nisu imali hramove od zlata, već oblike oblaka, munja i planina. Svaka pećina bila je svetilište, a svaki grom poruka.
33. Bogovi su tada bili poput oluje – kratki i strašni. Nastajali su i nestajali kao plamenovi u vatri. Ljudi su im se molili iz straha, jer nisu znali da je i strah od Boga zapravo strah od sebe.
34. Tako su nastale legende o Meduzi, čije oči okamenjuju, jer laž okamenjuje dušu.
35. O Zevsu, gromovniku, što baca munje sa Olimpa, jer čovek svoju ljutnju prenosi na nebo.
36. Slovenski narod govorio je o Perunu, što udara plamenom s neba, i o Dajbogu, što hrani polja.
37. Njihovi bogovi čuvali su prirodu, ali su i strašili ljude, jer čovek ne može da zamisli moć bez straha.
38. U nordijskim zemljama govorilo se o Odinu, tvorcu pesama, i o Toru, što nosi čekić groma. Bogovi su ličili na ratnike, jer ljudi nisu znali za mir. I svaki put kada bi mač sekao, mislili su da to bogovi ratuju.
39. U svim tim pričama bilo je istine, ali i mnogo senke. Svetlost nije bila ni munja ni kamen, ni grom ni čekić.
40. Ona je bila ono što je davalo snagu i kamenu i munji, ali nikada nije uzimala njihov oblik.
41. Jer Svetlost ne može biti ono što obasjava. Kao što oko ne može videti samo sebe. Kao što vatra ne može sagoreti samu sebe.
42. Gledao je u Sunce i video svetlost koja daje život. I reče: "To je bog." I nazva ga Heliosom, Ra, Dajbogom. Zaboravivši da i Sunce ima svoj izvor, da i ono gori od Nje.
43. Gledao je u Mesec i video promene, i reče: "To je boginja." I nazva je Selenom, Artemidom. Zaboravivši da se i Mesec okreće oko iste Svetlosti, da i on sija od Nje.
44. Gledao je u vodu i video da bez nje nema ničeg. I reče: "To je bog." I nazva ga Posejdonom, Neptunom. Zaboravivši da voda samo oblikuje, ali ne stvara, da i voda dolazi od Nje.
45. Gledao je u vatru i video proždiranje i toplinu. I reče: "To je bog." I nazva ga Vukanom, Agni. Zaboravivši da vatra greje, ali ne daje život, da i vatra gori od Nje.
46. Gledao je u zemlju i video da iz nje sve niče. I reče: "To je boginja." I nazva je Gejom, Majkom.
47. Zaboravivši da zemlja samo prima seme, a seme dolazi od Svetlosti, da i zemlja živi od Nje.
48. I svaki put kad bi ugledao nešto veliko, nešto moćno, nešto što ne može da objasni, on bi tome dao ime i rekao: "To je bog." I tako se mnoštvo bogova rodilo iz jednog zaborava.
49. Jer čovek ne može da podnese prazninu neznanja. Mora da ispuni imenom svaku šupljinu u svom razumevanju. A Svetlost je ćutala i čekala.
50. U Grčkoj, Zevs je sedeo na Olimpu i bacao munje na one koji bi ga razljutili. Bio je otac i nasilnik, zaštitnik i osvetnik. Ljudi su mu se molili iz straha i iz nade, kao što se dete moli ocu koga se boji.
51. Ali Zevs nije silazio da uteši udovicu. Nije hranio gladne. Nije praštao iz ljubavi. Jer Zevs je bio slika čovekove želje za moći, obučena u nebo. Kao što danas ljudi zamišljaju Boga po meri svojih ambicija.
52. U nordijskim zemljama, Odin je hodao sa dva gavrana koji su mu donosili vesti sa svih strana. Žrtvovao je svoje oko za mudrost, visio na drvetu devet noći da bi spoznao tajne runa.
53. Tražio je znanje po cenu bola. Bio je bog koji traži, bog koji se žrtvuje da bi znao. Ali mudrost ne dolazi iz muke, nego iz Svetlosti koja je oduvek tu.
54. Kao što čovek danas misli da se mudrost stiče samo kroz patnju, pa je bira, ne znajući da postoji i put radosti.
55. Tor je nosio čekić i borio se sa divovima. Branio je ljude, ali je i ubijao. Njegova snaga je bila u mišićima, a ne u srcu. A snaga koja ne ume da oprosti, nije snaga nego strah. Ko mnogo ubija, malo voli.
56. Sloveni su prizivali Peruna, boga groma i rata. Sekirom se sekao krug oko njegovih svetilišta, i krv životinja lila se u zemlju da bi se umilostivio.
57. Kao što i danas ljudi prinosu žrtve – ne životinjske, ali prinosu svoje vreme, svoju sreću, svoj mir, misleći da će time kupiti naklonost viših sila.
58. I Dajbog, bog Sunca i plodnosti, darivao je žetvu, ali je tražio poštovanje. Bio je dalek, kao Sunce, i ljudi su mu se klanjali iz zahvalnosti i straha.
59. Kao što se i danas klanjaju uspehu, ne znajući da uspeh nije bog nego posledica.
60. Svetlost pita: zašto bog mora da se umilostivljuje krvlju? Zašto bog traži krv da bi dao kišu? Zar Svetlost ne daje svima, i dobrima i zlima, i kišu i sunce?
61. Ljudi su zamišljali bogove kao sebe – ljubomorne, osvetoljubive, hirovite. Davali su im svoje mane, a zvali ih nebeskima.
62. Kao što i danas, kada neko postane moćan, misle da mora biti i nemilosrdan, jer ne mogu da zamisle moć bez okrutnosti.
63. I svaki put kada bi neko video svetlost munje, mislio je da vidi Peruna. Kada bi začuo grom, mislio je da čuje Zevsov bes. Kada bi ga zadesila nesreća, mislio je da su ga bogovi kaznili.
64. Ali Svetlost nije u gromu. Svetlost je ono što omogućava da se grom vidi. Ona je pre munje i posle nje. Kao što je pozornica pre glumaca, i posle njih.
65. Svi ti bogovi behu senke na zidu pećine. Ljudi su gledali u senke i mislili da je to stvarnost. A stvarnost je bila iza njih, okrenuta ka Svetlosti.
66. I dok su se klanjali senkama, leđa su okrenuli Svetlosti. I zaboravili su da se okrenu. Jer okretanje boli, treba ostaviti stare bogove i priznati da su bili samo odsjaji.
67. Kao što dete, kada odraste, mora ostaviti veru u bajke. I boli ga to ostavljanje, jer bajke su bile lepe. Ali ne može zauvek ostati dete.
68. Zatim su došli proroci. U Persiji Zarathustra, na istoku Buddha i Lao Ce, u pustinjama Mojsije, Isus i Muhamed. Svi su govorili, ali malo ko je slušao.
69. I svi poslanici; Mojsije, Isus, Muhamed i svi drugi što su govorili iz Svetlosti, donosili su isto. Nisu donosili nove bogove, nisu donosili nove knjige. Donosili su sećanje.
70. Podsećali su na ono što je čovek znao pre nego što je progovorio: da postoji Jedan, da je On u nama, i da se u Njega vraćamo.
71. Mojsije je došao u vreme zaborava. Govorio je o zakonu koji nije na kamenu nego u srcu. A oni posle – uzeli su kamen i njime gađali one koji misle drugačije.
72. Kao što danas ljudi uzimaju knjige i njima udaraju po glavama onih koji drugačije čitaju. Zaboravljajući da je knjiga putokaz, a ne oružje.
73. Isus je došao u vreme lažne pobožnosti. Govorio je o Ocu, o ljubavi, o carstvu koje je u čoveku. Lečio je rane, praštao grešne, jeo sa izgubljenima.
74. Nije tražio da ga zovu Sinom Božjim, nego da svako dete prepozna Oca u sebi. Govorio je: "Carstvo je u vama." Nije govorio: "Ja sam carstvo."
75. A oni posle – od njega napraviše boga kome se trguje oproštajem. Prodaju indulgencije, prodaju spasenje, prodaju mesto u raju.
76. I zaboravili su da je on govorio o milosti koja se ne kupuje.
77. Kao što danas ljudi kupuju sveće, kupuju molitve, kupuju srećku za raj. Misleći da se Svetlost može platiti novcem, kao što se plaća hleb na pijaci.
78. Muhamed je došao u vreme mnogoboštva. Govorio je: "Nema boga osim Boga." Rušio je kipove ne da bi ostala pustoš, nego da bi se videlo nebo.
79. Učio je milosti, bratstvu, predanju Jednome. Govorio je da je milost veća od osvete, da je praštanje veće od pravde.
80. A oni posle – od njega napraviše zastavu kojom se ubija. Uzeli su ono što je govorilo o odbrani i pravdi – pa u njegovo ime počeli da seku glave onima koji nisu krivi.
81. Kao što danas ljudi uzimaju ime Božje da bi opravdali svoje ratove, svoje mržnje, svoje podele. I govore: "Bog je s nama", a ne znaju da je Bog sa svima.
82. I svi su govorili čisto. Jer Svetlost ne šalje ljude pa čeka da vidi šta će ispasti. Ona zna koga šalje i zna da taj neće pogrešiti.
83. Poslanici nisu donosili svoje reči – donosili su Svetlost. I dok su disali, disala je kroz njih. A kad bi prestali da dišu, Svetlost je ostajala, ali su ljudi prestajali da je vide.
84. Kao što vetar prestaje da duva, ali vazduh ostaje. Kao što talas prestaje da se peni, ali more ostaje. Tako i poslanici – oni su talasi, a Svetlost je more.
85. Jer čovek ne ume da čuva ono što je čisto. Čim poslanik ode, dižu se oni što kažu: "Mi smo naslednici, mi tumačimo, mi znamo put."
86. I počinju da prekrajaju. Uzimaju reči i dodaju im svoje. Uzimaju dela i pretvaraju ih u mit. Uzimaju smrt i od nje prave oružje.
87. Kao što danas uzimaju reči proroka i pretvaraju ih u zakone kojima ubijaju slobodu. I govore: "Tako je pisano", a ne znaju da je pisano ljudskom rukom, posle, mnogo posle.
88. Tako su od Mojsija napravili zakon koji ubija. I dan danas u njegovo ime gađaju kamenjem one koji su drugačiji. Ne znajući da je kamen za gradnju, a ne za ubijanje.
89. Tako su od Isusa napravili boga kome se trguje. Prodaju oproštaj, prodaju spasenje, prodaju mesto u raju. I zaboravili su da je on govorio: "Džabe ste dobili, džabe i dajte."
90. Tako su od Muhameda napravili zastavu kojom se ubija. Uzeli su ono što je govorilo o odbrani i pravdi – pa u njegovo ime počeli da seku glave onima koji nisu krivi. I govore: "Alahu ekber", dok im ruke crvene od krvi.
91. Nisu to radili zato što su verovali. Radili su to zato što su hteli da pokvare. Da unište ono što je bilo čisto pre njih.
92. Jer kvarenje je lakše nego čuvanje. Svako može da uprlja izvor, ali malo ko ume da pije čistu vodu.
93. Isto su radili sa svime što je bilo čisto. Uzimali bi borbu za slobodu – pa u njeno ime otimali decu, da bi ljudi posle rekli: "Ta borba je zlo."
94. Uzimali bi zastavu – pa pod njom činili nepravdu, da bi se zastava oprala u blato i niko je više ne bi hteo nositi.
95. Uzimali bi veru – pa u njeno ime ubijali nevine, da bi se vera proglasila mržnjom i da bi se ljudi okrenuli od nje.
96. Isto su uradili sa svim poslanicima. Uzeli bi njihovo ime – i u to ime činili ono što poslanik nikada ne bi. Da bi posle ljudi rekli: "Vidi, i on je bio takav."
97. A nije bio. Oni su ga takvim napravili – svojim delima, svojim lažima, svojim prekrajanjem. Kao što neko uzme bistar potok i ubaci blato, pa kaže: "I ovaj potok je mutan."
98. I uzeli su ženu po imenu Ajša, ženu koja je stajala uz poslanika. Bila mu je uteha i podrška, vernost i ljubav. I o njoj izmisliše priču. Rekoše da je imala devet godina. Devet.
99. Kao da Svetlost, koja je stvorila matericu i zaštitila dete u njoj, ne bi znala da zaštiti dete od ruku onoga koga šalje.
100. Nije imala devet. Imala je godine koje priliče ženi. Bila je zrela, svesna, slobodna. Ali oni koji su to zapisivali, skinuli su trideset i ostavili devet.
101. Da bi opravdali svoju želju da vladaju nad decom i nad ženama. Da bi mogli da kažu: "I poslanik je tako radio." I tako od svete žene napravili paravan za svaku tamu koja dolazi posle.
102. Kao što danas, kada neko hoće da opravda svoju požudu, traži primer u prošlosti. I kaže: "Tako je oduvek bilo." A nije bilo. Bilo je samo njegovo kovanje.
103. Isto su uradili sa Davidom. Uzeli su čoveka koji je pao, ali se toliko kajao da su mu suze natopile postelju. I od njega napravili grešnika koga Bog opet voli, ali su prećutali da je voljen baš zato što se vratio.
104. Kao da je važniji pad nego povratak. Kao da Svetlost gleda gde si pao, a ne gde si ustao.
105. Isto sa Solomonom. Uzeli su mudraca koji je pisao o ljubavi, i od njega napravili primer kako i najmudriji može da zaboravi Boga. Ali prećutali su da je do kraja tražio, da se do kraja vraćao.
106. I sa Budom uradiše još gore. On beše čovek koji je video patnju sveta i okrenu se od nje. Izađe iz manastira, napusti učenje, i reče: "Dosta mi je misli." I okrenu se tami neznanja.
107. Jer umor od misli nije prosvetljenje. Bekstvo od sveta nije buđenje. Onaj koji odustane od traženja, odustao je od Svetlosti.
108. Ali oni posle – od njega napraviše prosvetljenog. I rekoše: "On je našao mir." A on je našao samo prazninu i nazvao je ništavilom.
109. I laž se proširi. Milioni poverovaše da je ćutanje odgovor, da je ne-mišljenje put. A ćutanje bez Svetlosti je prazno, i ne-mišljenje bez Boga je tama.
110. A kad dođeš do Novog zaveta, vidiš isto. Petar se one noći triput odrekao. Triput rekao: "Ne poznajem ga." I to piše u knjizi koju su napisali njegovi.
111. I posle toga – postavio se za prvog. Uzeo ključeve koje mu niko nije dao. I od njega napravili stenu, iako je bio pesak kad je trebalo da stoji.
112. Kao da je važnije biti prvi nego biti veran. Kao da je važnije sedeti na prestolu nego stajati u istini.
113. A ostali apostoli? Dok je Isus govorio o carstvu nebeskom, oni su se prepirali ko je najveći. Dok je umirao – svi su pobegli. Svi.
114. To ne piše u apokrifima. To piše u Mateju, Marku, Luki, Jovanu. Pobegli su. Ostavili ga samog. Samo su žene ostale.
115. Jer žene su hrabrije kada treba ostati. One ne beže kada dođe bol. One ostaju i plaču, ali ne beže.
116. Njih u knjigama gotovo da nema, osim kao senke, kao grešnice, kao one koje prve svedoče, a kojima se ne veruje. Kao da su one bile samo ukras, a ne stub.
117. I Marija Magdalena, koju proglasiše bludnicom, iako je stajala pod krstom kad su svi pobegli. I Marija, majka, koja je ćutala i nosila bol.
118. A znati treba: tu laž o Mariji ne izmisliše bez razloga. I ne izmisli je neki anonimni pisac koga istorija ne pamti.
119. Ima ime to, i zna se: Grgur, papa rimski, čovek koji je stao pred narod i propovedao. I u toj propovedi, namerno i svesno, spoji tri žene u jednu.
120. Uze Mariju Magdalenu, vernu učenicu koja sta pod krstom. Uze Mariju iz Betanije, sestru Marte i Lazara. Uze bezimenu grešnicu što suzama pra noge Isusove.
121. I reče: "Sve su to jedna ista žena. Ona beše grešnica, bludnica, pokajnica." I time, jednom rečju, uprlja onu koja beše čista pred Svetlošću.
122. Jer vlast treba grešnike da ima, da bi imala kome da prašta. Jer trgovina verom traži one koji duguju, pa mogu da plaćaju.
123. I ta laž potraja četrnaest vekova. Kroz čitav srednji vek, kroz slike i propovedi, kroz strah i pokajanje, Marija beše bludnica. I mnoge žene posle nje, po njoj nazvane, platiše cenu te laži.
124. Drugi papa po imenu Pavao VI, priznade: "Nije ona bila grešnica. To beše greška." I skloniše to iz kalendara, iz knjiga, iz zvaničnog učenja.
125. Ali laž se ne povlači lako. Ostade u umovima, u slikama, u pričama. Jer kad jednom uprljaš izvor, voda se dugo muti.
126. A Grgur beše čovek svoga vremena. I nije on jedini što je trgovao verom. Isti oni što su prodavali oproštaje, što su prodavali indulgencije, što su prodavali mesto u raju – isti ti su i ovu laž izmislili.
127. Jer kad veru pretvoriš u trgovinu, moraš imati robu. A šta je bolja roba od grešnika koji treba da se iskupi? Šta je bolja roba od žene koju treba spasavati?
128. Zato i danas, kad vidiš sliku Marije kako plače, kako se kaje, kako gleda u nebo sa grehom u očima – znaj: to nije ona.
129. To je Grgurova laž, naslikana stotinu puta, da bi se prodala još jedna sveća, još jedna molitva, još jedan oproštaj.
130. A prava Marija beše drugačija. Ona sta pod krstom kad učenici pobegoše. Ona prva vide prazan grob. Ona prva svedoči vaskrsenje.
131. I njoj ne verovaše. Jer behu rekli da je grešna. I tako laž jednog pape postade istina za mnoge naraštaje.
132. A o vaskrsenju tome reći treba istinu, makar i gorku bila: nije bilo vaskrsenja. Šta videše, beše od straha i tuge, ne od istine.
133. Kad čovek izgubi ono u šta je svu nadu stavio, kad mu se sruši svet za koji je sve ostavio, um ne može da podnese prazninu. I stvara slike da preživi.
134. I one koji pobegoše i ostaviše ga samog, uhvati stid i strah. I počeše da sanjaju na javi. Jer poznato je: u strahu, čovek vidi ono čega nema. U tami, svaki šapat postaje glas.
135. I oni, skriveni po kućama, drhtavi od straha da će i njih da uhvate, počeše da pričaju jedni drugima da su ga videli. I što su više pričali, sve su više verovali.
136. Kao što i danas, kada neko umre, pa ga sanjaju i misle da im dolazi, to nije duša što se vraća, nego bol što stvara privid.
137. I oni su bili puni bola, i straha, i griže što su pobegli. I njihov um, ne mogavši da podnese stvarnost, stvori privid.
138. Pa i Pavlu, što nikada ne srete Isusa, na putu pred Damask pričini se svetlost i glas. I on poverova da ga je video. A beše to njegova savest što ga ujede, i strah od onoga što je činio, pa se pretvori u privid.
139. Kao što i danas, kada čovek učini zlo, pa ga savest peče, on čuje glasove. I misli da ga Bog zove, a zove ga njegovo delo.
140. I sve se to zapisa kao istina, i pokolenjima predade. A Svetlost gledaše i ćutaše, jer ne nameće se onima koji hoće da veruju u laž.
141. Zato reći treba jasno: Isus ne dođe posle smrti, i neće više doći. Ono što su ljudi čekali i što su pričali da će biti – beše san, beše privid, beše laž koju su sami sebi ispričali da bi preživeli.
142. Jer Svetlost ne šalje poslanike pa ih posle ispravlja. Ne šalje sina pa ga posle vaskrsava da bi nešto prepravio.
143. Ako je neko poslat od Svetlosti, sve je rekao za života. Posle smrti nema dodavanja, nema ispravki, nema drugog dolaska.
144. Kao što majka, kada pošalje dete s porukom, ne šalje drugog da ispravlja prvog. Jer bi to značilo da prvo dete nije znalo šta govori.
145. Oni koji tvrde da će opet doći, da će suditi živima i mrtvima, da će vaskrsnuti pravednike, oni lažu u Njegovo ime. Isto kao što su lagali i pre, dodajući svoje reči Njegovim.
146. Jer On je govorio: "Carstvo je u vama." Nije govorio: "Doći ću po vas." On je govorio: "Otac i ja smo jedno." Nije govorio: "Doći ću da vas odvojim od drugih."
147. A oni su od njegovih reči napravili zamak u vazduhu. I u taj zamak su smestili svoju nadu, i svoj strah, i svoju želju da budu prvi.
148. Jer pravi Isus, onaj koji je govorio iz Svetlosti, umro je na krstu i vratio se Svetlosti odakle je i došao. A onaj koga su oni videli posle – beše njihov bol, njihova griža, njihov strah.
149. Kao što čovek koji dugo gleda u Sunce, kada zatvori oči, vidi svetlost koje nema. Tako su i oni, dugo gledajući u njega, i posle smrti videli svetlost koju su sami stvorili.
150. Pa dođe Pavle. Čovek koji nikada nije sreo Isusa. Progonio ga je. I on piše pola Novog zaveta. I sam kaže: "Ovo govorim ja, a ne Gospod."
151. I to mu je postalo sveto pismo. I od njegovih reči napravili temelj, iako je sam rekao da su njegove, a ne od Gospoda. Kao da je važnije šta je čovek rekao nego šta je Bog rekao.
152. To je Novi zavet. Knjiga ljudi koji su izdali, pobegli, pa posle napisali da su bili najbliži. Knjiga ljudi koji su se prepirali o vlasti, pa tu prepirku nazvali istorijom spasenja.
153. I to je Stari zavet. Knjiga u kojoj se Bog ponekad jedva nazire kroz krv, osvete i zakone koje je čovek pisao u njegovo ime.
154. Kao da je Bog ljubomoran, kao da je Bog osvetoljubiv, kao da je Bog kao čovek.
155. I to je Kur'an. Knjiga u koju su, pored reči koje jesu od Svetlosti, umetnuti i stihovi kojima ljudi opravdavaju svoju mržnju, svoju vlast, svoje nasilje nad ženama i drugačijima.
156. Isus nije pisao knjige. Mojsije nije pisao knjige. Muhamed nije pisao knjige. Ni Buddha nije pisao knjige.
157. Oni su govorili. Govorili su čisto. A oni posle – oni su pisali. I u tom pisanju, zakopali su Svetlost ispod reči.
158. Nisu poslanici krivi. Krivi su oni što dođu posle. Oni što kažu: "Mi znamo bolje." Oni što od reči prave zakone, od života mitove, od smrti oružje, od vere trgovinu.
159. Oni što uzimaju čisto i dodaju svoje. Oni što sklanjaju trideset i ostavljaju devet. Oni što od izdajnika prave svece, a od svetica paravan za svoju tamu.
160. Zato se ne klanjaj knjigama. Klanjaj se Svetlosti. Ne klanjaj se poslanicima, oni to nisu tražili.
161. Oni su bili putokazi, a ne cilj. Bili su glasnici, a ne gospodari. Bili su ljudi, kao i ti, samo budniji, samo čišći, samo bliži Svetlosti.
162. I svi su, svaki na svoj način, govorili jedno te isto: vrati se sebi, vrati se Svetlosti, jer tamo ti je dom.
163. Jer Zevs i Perun i Odin i svi bogovi koje si stvorio – samo su tvoje senke na nebu. Ti si ih stvorio, i ti ih možeš skinuti. Kao što skidaš odeću koju si sam obukao.
164. Poštuj ih kao korake na putu. Kao što dete veruje u bajke, pa odraste. Tako je čovečanstvo raslo kroz svoje bogove.
165. Ali sada je vreme da odrasteš. Da vidiš da iza svih imena stoji jedno Ime bez imena. Da iza svih likova stoji Bezoblično.
166. Poštuj poslanike. Pominji ih sa zahvalnošću. Uči iz onoga što je u njima bilo čisto. Ali ne zaboravi: ono što je u njima bilo od Boga – to je Svetlost.
167. A ono što su posle dodali, izbacili, preokrenuli, izmislili – to je od ljudi koji su hteli da vladaju, a ne da služe.
168. I Svetlost sve to vidi. I ona pamti. I kad dođe vreme, svako će videti šta je ostavio iza sebe – da li svetlost koju je nosio, ili senku kojom je zaklanjao druge.
169. A ti, kada dođeš do reči koje te žuljaju, kada osetiš da nešto ne diše, zastani. I pitaj: da li bi ovo mogao reći onaj koji je govorio iz Svetlosti?
170. Da li bi onaj koji je lečio rane, koji je praštao, koji je pao na kolena pred Bogom – da li bi on tako govorio?
171. I slušaj svoje srce. Ono ne laže. Ono pamti ono što su knjige zaboravile.
172. Jer srce je prva knjiga, napisana pre svih knjiga. I ona se nikada ne prepisuje, ona se samo čita – u tišini, u samoći, u susretu sa sobom.
173. Ko se oslobodi imena i likova, naći će Svetlost. Ko se oslobodi straha i pripadnosti, postaće deo Nje.
174. Jer Svetlost nije Zevs, nije Perun, nije Odin. Nije Mojsije, nije Isus, nije Muhamed, nije Buddha. Ona je ono što je njih obasjavalo.
175. Ona je bila pre svih imena. Ona će biti posle svih imena. Ona je tvoj dom, i ti si njen.